Draga moja ...

 

Teško mi je, gotovo nemoguće, obratiti ti se drugačije nego ovako. Pismom. Ne znam kako bi ga započeo, a da pritom poštujem pravila lijepog ponašanja. No kako su tebi uglađenost i pristojnost potpuno strani, briga me za to. Pa ću počet onako kako zapravo, jedino mogu. Psovkom.

 

Pun mi te je više kurac.

 

Oprostit ćeš mi lijepa moja, ako i nećeš, stvarno me više nije briga. Prekinuli smo. Brinuo sam za tebe, onomad branio čak i fizički, pomagao ti, plaćao tvoje račune i još štošta drugo, svih ovih godina. Pokušavao tebi i tvojima objasniti, pokušavao nešto promijeniti. Ali ne - ti si najbolja. Od kuhinje, do nogometa, u svemu, najljepša si u svakom svojem biću, u svakom svojem dijelu.

 

Nisi. Nisi draga moja. Mnoge su ljepše, zanimljivije, mnoge imaju više razumijevanja za svoje, one koji ih vole, a o pristojnosti da i ne govorim. Mnoge su i naprednije o tebe, iako sam se nadao da ćeš ih dostić, pomagao ti u tome, trudio se, nećeš. Ostat ćeš ovakva, mala i jalna.

 

Bio sam tada mlad kad smo počeli, jako mlad. Vjerovao u tebe. I kako si mi zahvalila? - sjebala mi najbolje godine, sjebala mi mladost. Kad usporedim živote onih drugih, tuđih, mojih vršnjaka, dođe mi da zaplaćem. No, sebi ništa ne predbacujem, čak i ne mogu, jer, izabrala si ti mene, a ne obratno, nisi me pitala. Nitko me, jebi ga, nije pitao.

 

Znaš, draga moja lijepa, na greškama se uči. Kažu da oni pametni to čine na tuđima, a ti iako "najpametnija" ne učiš ni na vlastitim. Izabrala si ove idiote da te vode, pa neka ti ih sad. I kad si vidjela kuda te vode, kad su ti uzeli i ono malo što si imala, ostala si im vjerna. Neka ti ih. Ionako poštuješ samo zakon jačeg.

 

I usprkos svemu, ne želim ti ništa loše. Dapače. Samo ti, evo javljam, da me više nije briga. Jebe mi se.

 

Iako znam da i tebe nije briga, a osjećam to svakim danom sve više, kažem ti: stojim tu ispod ovog usranog tmurnog neba, sjeban, ali  uspravan i znam. Osvanut će sunce.

 

Hoće li i tebi?

 

Ostaj mi zdravo. Ili nemoj.

 

Tvoj jedan od mnogih.